СПОМЕНИК ВЕЧИТИ ЦЕЛОМ СРПСТВУ МИО КОЈИ НИКАД ВРЕМЕ НЕ МОЖЕ ДА ЗБРИШЕ
Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, је био трећи најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање и мајке Ане и био им је веома драг. Сава светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Српска православна црква га слави као свеца. Остварио је велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво. Култ о Светом Сави се вековима негује у српском народу.
О Растковом раном животу се мало зна ,то јест,до одласка на Свету гору . Оно што се зна је то да је био упознат са основним питањима вођења државе. Јер му је отац доделио једну жупању-хумску-на управљање ,те се тиме бавио око две годуине. Растко је из очевог двора одлазио само повремено.
Принц Растко није желео бити владар одабрао је за себе други пут и побегао је из очевог двора са око седамнаест година (године 1191) у Свету гору где сезамонашио и добио монашко име Сава зна се поуздано али сатра се да је то руски манастир Св. Пантелејмон.или грчки манастир Ватопед. Отац је за њим послао потеру ,но, кад су га пронашли он се већ био замонашио. Растко је у Свету гору отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности, а његов боравак на Светој гори ,једног од најзначајнијих центара источно-православног монаштва изабрао је да се ту замонаши а тај догађај разни извори различито описују. Међутим, његов приказ тог догађаја у Житију Стефана Немање скроман је и прилично суздржан.Савин отац Немања се одрекао престола ,замонашио се у манастиру Студеница 1196.године и добио име Симеон. Симеон се затим придружио сину Сави на Светој гори,при одласку понео је много товара богатства у злату и сребру што је поклањао братствима манастира на Светој гори али, то је њему и Сави послужило и да започну градњу српског манастира,Сава се упутио у Цариград да затражи дозволу од Алексија III Анђела и добија је ,градња је отпочела иако су монаси других манастира изражавали незадовољство развојем догађаја. На молбу управе Свете горе цар Алексије је првог јуна 1198 године одредио да манастир ужива потпуну слободу и да не буде потчињен игуману Ватопеда. Убрзо затим Немања је умро 13.фебруара 1199.године. Исте године краљ Алексије додељује хрисовуљом Хиландару и један манастир опустели-Зиг на јужној обали Свете горе. Сава је број калуђера од 10-15 колико их је било удо тада повећао на деведесет. До 1200 године Сава је постао веома важна личност на Светој гори.Тих година се Сава у Кареји- у купљеној испосници повуко са двојицом монаха и живео је у строгој аскези. За Карејску испосницу Сава је написао типик. Године 1200 Сава је од стране епископа Јариса рукоположен од калуђера за ђакона, затим и у свештеника, то се десило при његовој посети Солуну 1204 године. Политички догађаји у Србији и шире , а поготову што су његова браћа Стефан и Вукан осетили несигурност положаја светогорских манастира резултира тиме што су замолили Саву да пренесе очеве мошти у Србију.
Сава је знао за грађански рат који су повела његова браћа али, око преношења очевих моштију су се сва тројица сложила, те их је и пренео.Почетком 1207 године Немањине мошти су његова три сина сахранила у гробницу који је себи припремио у задужбини Студеница. Највероватније да је ту Немања и канонизован. Сава постаје игуман Студенице и бива највише не-грчко свештено лице у Србији. У манастирима је пренео све узоре светогорског манастирског живота.Сава је оснивао манастире ,лавре и испоснице.
Сава је за Студеницу написао типик који је био нешто измењенији од Хиландарског типика. Године 1217. Папа је по свом легату послао круну,а Сава је свог брата крунисао у Стефана првовенчаног управо том круном. Убрзо затим Сава одлази у важну дипломатску мисију у Никејуибио хиротонисан за првог српског архиепископа. Тим важним догађајем 1219 године српска црква је стекла аутокефалност. И при одласку за Никеју и при повратку Сава се неко време задржавао на Свету гору. При повратку се дуже задржао у солунском манастиру Филокал, него што је боравио у манастиру Хиландар. Тај боравак у Солуну имао је велики значај за српско црквено право. Убрзо је написао и зборник Номоканон светог Саве ( Крмчија светог Саве). Тај зборник је постао прворазредни извор права у средњовековној Србији ,а и са великим утицајем на ширем подручју такође је постао основни устав бугарске и руске цркве.
У Србију Сава се вратио 1220 године. Састао се са братом Стефаном , а затим отишао у Студеницу поклонио се очевом гробу и отишао у Жичу. Жича је била одређена за средиште нове Српске архиепископије. Сава је основао 11 епархија(епископија) у чији састав је и архиепископија Жича.
При градњи манастира Стефан првовенчани је свесрдно помагао и даривао манастире пашњацима,виноградима,шумама,воћњацима како би свештенство имало све оно што је потребно за живот.
Савин брат Стефан првовенчани је пред крај владавине успоставио добре односе са Теодором Анђелом,епирским владаром. Умро је 1228г, након његове смрти Сава је крунисао синовца,сина Стефановог Радослава који је оженивши се 1219 године ћерку краља Теодора Анђела обезбедио снажан епирски утицај у српској политици.
Године 1229 Сава је из Далмације ,то јест из приморске области српске државе отпловио за Палестину ,а том приликом посетио је Јерусалим,Витлејем,манастир Светог Саве Освећеног (Јерусалимског). У повратку је прошао кроз Малу Азију и посетио никејског цара,Јована Дуку Ватаца,а затим је отишао на Свету гору и боравио у Ватопеду и Хиландару.Затим је боравио у Солуну ,ту се састао са Теодором Анђелом. Његово путовање било је од великог значаја за развој српске цркве .По повратку у Србију 1230 године у богослужбену праксу српске цркве увео је неке новине из Јерусалимског типика. Сава је био српски архиепископ до 1234 године када је одлучио да се повуче са функције архиепископа и поставио је на то место свог ученика Арсенија. После тога упутио се на друго ходочашће у Свету земљу. На пут је кренуо из Будве бродом кои је био нападнут од гусара,али Сава је ипак успешно стигао у луку Бриндизи. Отишао је у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем.Затим се састао са александријским патријархом. После те посете примио га је и султан Ал Камал ,он му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја опет одлази у Јерусалим, преко Антиохије долази у Малу Азију, затим је у Цариграду боравио у манастиру Богородице Евергетиде, ту је и примио позив од бугарског цара Асена II да га посети ( Асен је био таст Савиног новокрунисаног синовца Владислава , те су и ту били добро изграђени односи). Сава је посетио бугарског цара ,а у Трново је стигао крајем 1235. где је и умро 14.(по новом календару 27) јануара 1236.године.
Достигнућа Светог Саве црквеног великодостојника су од велике важности за српску цркву а огледају се у много чему. Дипломатском мисијом издејствовао је аутокефалност Српске цркве, а затим је приступио њеном организовању.
Сава је Српску епископију организовао у десет епископија чије је седиште било у Жичи)она је једанаеста . Од наведених епископија Призренска,Рашка и Липљанска су биле под охридском јурисдикцијом, две Стонска и Хумска су се налазиле на приморју, а пет је обухватало унутрашњост српске државе. Сава је пажљиво распоредио епископије . Задатак Хумске епископије био је да представља брану између латинских дијецеза Дубровачке архиепископије и исту улогу је имала Зетска епископија према Барској архиепископији.
Сава је монашки живот у српским манастирима организовао по светогорском узору.Живот монаха је био тако организован да се достигне највиши ниво изворног,источног монаштва. Опште житељни типик у манастирима је уведен по типику Богородице Евергетиде-Киновијски,а пустињачке келије су организоване по Карејском типику, а и он је био Савино дело. Сава организацијом није занемаривао ниже,парохијско свештенство.У Српску цркву Сава је увео и установу протопопова ,егзарха (опуномоћене изасланике) са различитим задужењима а која су се огледала пре свега у склапање бракова према хришћанским обичајима са задатком искорењивања паганства.
Епископија Седиште
Жичка
(архиепископија) Жича
Рашка Црква светих апостола (Рас)
Призренска Света Богородица Љевишка
Липљанска Света Богородица Грачаничка
Зетска манастир Светих арханђела на Превлаци
Хумска Света Богородица Стонска
Топличка црква Светог Николе код Куршумлије
Будимљанска црква Светог Ђорђа код Иванграда
Дабарска Свети Никола код Прибоја
Моравичка црква Светог Ахилија
Хвостанска Мала Студеница
Савина ктиторска делатност огледала се још док је био светогорски монах а врхунац је достигнут радом на успостављању и организовању аутохтоне српске цркве. Своје градитељство Сава је започео у Ватопеду на Светој гори где је са својим оцем боравио ,изградио манастир Хиландар,богато су даровали велики број других манастира. При обиласку Свете горе са оцем Симеоном постали су ктитори Ивирона,Велике Лавре и цркве у Кареји. После очеве смрти постао је ктитор у још три светогорска манастира:Каракале,Ксиропотама и Филотеја.
У Србији је Сава као ктитор био активан између 1206. до 1217, а и после 1219.године. када је живописана Богородичина црква у Студеници, у околини Студенице у селу Савову,основао је такозване Савине испоснице и сада постоје горње и доње.Онда је уследило подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче где су завршни радови обављени након Савиног повратка из Никеје.По узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи. Учествовао у изградњи Дома Спасовог, односно манастира Жиче. Завршни радови, живопис и освећење обављени су након што се Сава као архиепископ вратио из Никеје. Тада је обновио и подигао низ цркава по Србији како би заокружио свој рад на успостављању аутокефалне цркве. По узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи аучествовао је и у подизању Милешеве.
При посети других држава даровао је бројне цркве и манастире у Палестини где је и основао један нови манастир на Сиону у Јерусалиму који је требало да буде уточиште за српске ходошаснике у тој и другим тамошњим црквама стекао је главно ктиторско право помињања у службами то у : витлејемској цркви Христовог рођења,у Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима и у Испосници Господњој, као и у александријској цркви при другој посети Блиском истоку. Савина богата ктиторска делатност политички је учврстила аутокефалност Српске цркве и државе.
Савина законодавност се огледала још при боравку на Светој Гори јер је потписивао куповину манастирског имања,а оснивање манастира Хиландара подразумевао је потписивање великог броја правних аката међу њима била је и повеља Симеона Немање и Хиландарски Типик.Сава је доста учествовао у изради ктиторске повеље његовог оца.
У Србији је Сава израдио два правна акта: Студенички типик и закон о економској организацији манастира познатим под именом Закон светог Симеона и светог Саве. У Солуну 1220. настала је Крмчија или Номоканон светог Саве састављена од разних канонских зборника у 50 наслова патријарха Јована Схоластика,Префотијевски номоканон у 14 наслова.Преводи одабраних коментара канониста 12. века, Аристина и Зонаре, као и превода Прохирона (Грађанског закона) цара Василија I Македонца. Номоканон светог Саве је јединствени црквено-правни зборник који је имао великог значаја у српској правној историји. Организација архиепископије подразумевала је и низ правних аката:Хрисовуља светог Саве и брата му Стефана ,Повеља манастиру Светог Николе на скадарском острву Врањини.Изузетно је значајан Синодик православља који је Сава изнео у оквиру своје беседе одржане у Жичи.
Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. [63] Прва Савина дела су по својој природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу .Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности. Прави дар Савин огледа се у својим житијама и песничким делима. У Хиландарском типику је житије светог Симеона где описује очев долазак на Свету гору и опширније о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208),а опширно у Житије светог Симеона писано као ктиторско житије оснивача Студенице писано је по свим правилима овога жанра. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.
Када је реч о стварању култа светог Саве можемо рећи да је још његова смрт у Бугарској и његова тамошња сахрана, те је његов синовац Краљ Владислав искористио дипломатске односе са тазбином и пренео Савине посмртне остатке у Србију. Цар Асен није био вољан да дозволи пренос Савиних посмртних остатака и није мењао мишљење и поред Владислављевог инсистирања. По Доментијановим речима, Владислав је тражио да му се да господин и учитељ, просветитељ отачаства, топли заступник и скори помоћник отачаства. Ипак, после неколико дана Асен је попустио и Владислав је понео Савине мошти у Србију. Маја 1237. Савино тело је положено у гроб у Милешеви. Убрзо потом Сава је и канонизован. Поштован још за живота, Савин култ је нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. Григорије Синаит га је сматрао великим светитељем, Сава III га је назвао светим и великим апостолом и архијерејом српским[68], док је за архиепископа Данила Сава био светилник отачаствију игосподин наш и учитељ.
Савин култ се развио у целом српском народу. Нарочито је јак био у местима која су на било који начин била повезана са његовим животом и радом, поготову у манастиру Милешева и његовој ближој околини. Када се у позном средњем веку из Хума, издвајањем из Босне развила посебна државна јединица, Савин култ је и овде ојачан. Нарочито га је поштовао Стефан Вукчић Косача који је узео титулу херцега од светог Саве.
У доба турске власти Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом. Савин култ ширио се и у Русији, нарочито у доба владавине цара Ивана Грозног. Старац Исаија, руски калуђер, донео је са Свете горе у Русију један рукопис Теодосијевог Житија светог Саве које је затим интензивно преписивано у Русији тако да су га поседовале многе библиотеке. Руски писац Захарије Копистенски у једном полемичком спису против католика истиче светог Саву као личност на коју се треба угледати.
О Сави су многи писали а на ходочашћа у Милешеви долазили су и Јевреји и Турци. Затим се догодило турско спаљивање Савиних моштију 1594. године у Београду у знак одмазде против побуњених банатских Срба није смањило поштовање које је српски народ гајио према светом Сави. Култ св. Саве снажно се шири после 1775. године када га је карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Свети Сава током деветнаестог века постаје заштитник и покровитељ школа,тако култ Светог Саве резултира тиме што постаје школска слава,дан светог Саве слави се 27. јануара .
У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије.У усменој књижевности Сава је постао митски предак са најразличитијим својствима,од његовог виђења као божанства па све до обичног човека.
У свету уметности настале су многобројне иконе са Сабиним ликом. Портрет у Милешеви настао још за Савиног живота сматра се једним од најуспешнијих. Из средњег века сачувана су 42 Савина портрета. На првом сачуваном из Милешеве, Сава је приказан како левом руком држи Јеванђеље док десном руком благосиља чиме се ставља акценат на две његове главне улоге — архијереја и учитеља. Значајни Савини портрети у српском средњовековном сликарству су портрети из Дечана, а нарочито онај из Пећи настао око 1375. године. Свети Сава је био честа инспирација уметницима који су настојали да изразе покровитељску, просветитељску и родољубиву страну његове личности.
У нардодној традицији легенде о светом Сави и топоними названи по њему изузетно је широко.Значајнија дела су настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд. Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена. У српским народним причама о Сави каже се да је имао моћ да умири море и олује али и да бродове користи како би потопио грешнике. Име Савино се још помиње и на многим местима у вези извора воде, па чак и легенде о постанку неких језера.
Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.
Сва сила и свемоћ Светог Саве огледа се у томе да без Христа у њему не би могло бити све оно што што је постао. Помислимо само колико је времена потребно и небеског и световног за клијање мајушне травчице и њеног раста на земљи а камо ли човека као што је светитељ Сава и много ће времена проћи и вода протећи да би се можда дознало зашто се један принц одрекао лагодног живота и прихватио на своја плећа толико мукотрпан рад но,чињеница је да је постао христолики христоносац за век и векова.